„Свет ће читат песме моје!”

Јован Јовановић Змај – песник (1833–1904)

Још као дечака српски песник Сима Милутиновић благословио је малог Јову речима „Дабогда песник био!”

Тако је и било. Већ у школским данима пише прве песме, али их не објављује. Јован ће сматрати да се за њега песничко сунце родило 1852. године, када објављује Пролетно јутро, написано три године раније:

„Родило се сунце,
Росно цвеће мири…”

Исте године показује, а потом у својој поетици и доказује колики ће утицај на његово песничко рађање имати лирика Бранка Радичевића:

„Љубав нам је наша вера,
Више звезда наша мера.”

Учећи високе школе, нашао се и у Бечу, где упознаје Ђуру Јакшића, са којим такође романтичарски другује:

„Сећаш ли се кад смо оно
Једне ноћи једно снили.”

Пише, али и преводи песме значајних мађарских, немачких и руских књижевника, као што су Петефи, Гете, Пушкин и др.

Вративши се у родни Нови Сад, упознаје пријатељицу своје сестре, Еуфросину, у коју се заљубљује. За њега је она РУЖА, њему најлепши цвет:

„Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.”

Ружа је за њега сунце, које живот значи:

„Тијо ноћи,
моје сунце спава.”

Сунце се буди, рађа – Ружа му узваћа љубав:

„Распламтела си љубав
И разлила си сјај.”

Тако се из ’процвале руже’ рађа и његов интимни лирски дневник – Ђулићи (1864):

„Нагиздаћу те, душо,
Руменим песмама.”

Живот је леп:

„Ала ј’ леп
Овај свет.”

Али не задуго – једно за другим умиру му и жена и деца:

„У гроб, у гроб спуштају је.
Живот мој и моје све!”

”Ја те љубим, чедо моје,
Чедо моје, закопано.”

Последњем, које умире после своје мајке, разочарано и неутешно збори:

„Залуд плачеш, чедо моје –
Мртви се не буде.”

Тако се, оставши сâм, из ’усахлих ружа’ рађа његов други интимни лирски дневник – Ђулићи увеоци (1882):

„Ја се нећу китит’ цвећем,
Већ га кидам на оделке,
У књигу га, ево, мећем,
Те ђулиће – те увелке.”

Против трагедије која га је задесила бори се јединим што има – песмама:

„Где је бола, где је јада –
Песма блажи.
Где се клоне, где се пада –
Песма снажи.”

Живот посвећује свôј деци, у којој види и своју:

„Волео сам негда цвеће,
И сада ми јоште прија,
Ал’ сад волим нешто веће:
Деца су ми најмилија.”

Пише песме за децу и покреће дечји часопис Невен (1880), у који ће уткати ове песме, да никад не увену:

„Лептирићу, шаренићу,
Ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
Омириши само…”

„Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
Све четири круте;
Ђиха, ђиха, ми идемо
На далеке путе!…”

„Зима, зима, е па шта је?
Ако ј’ зима, није лав!
Зима, зима, па нека је,
Не боји се ко је здрав!…”

„Јесте л’ чули, кумо,
Верујте, без шале,
Отвара се школа
За пачиће мале…”

Чика Јова, тако од милоште прозван, својим песмама оглашава и наглашава да поетско стварање треба да буде подстрек за рад и поука за живот, да садржи наду и збиљу, а да буде ведро, занимљиво и духовито:

„Једна лепа, блага реч
Пре ће ганут’ срца тврда,
Учиниће више него
цео речник, пун погрда.”

„Материна љубав
Није празна бајка.
Ви бар, децо, премишљајте
Шта вам вреди мајка.”

„Тешко сваком који не зна
Рада и заната,
Гладовање, јадовање
Нераду је плата.”

„Свашта има своје време,
Онда лепо личи,
Што ј’ од Бога коме дато,
Нек се тиме дичи!”

Брижљив, сабира своје песме за децу у збирке Чика Јова српској деци (1899) и Чика Јова српској омладини (1901),

уз поруку и деци –

„Мила децо, мили Срби,
ох, идите путем правим!”

и одраслима –

„Дижите школе,
Деца вас моле!”

Сабира и друге своје песме у збирке Певанија (1882), Друга певанија (1895, 1896) и Девесиље (1900).

Као неуморан културни посленик, уређивао је и часописе Змај (по коме је и добио књижевно име), Комарац, Жижа и Стармали, у којима пише политичку и сатиричну поезију.

Задојен народном поезијом још у детињсву, у позним годинама живота пише своје народне песме, Снохватице (1895, 1900), као да их сећањем ’у сну хвата’.

Окупан родољубљем, свеколиком Српству оставља свој поетички тестамент:

„Где ја стадох – ти ћеш поћи!
Што не могох – ти ћеш моћи!
Куд ја нисам – ти ћеш доћи!
Што ја почех – ти продужи!
Још смо дужни – ти одужи!”

Aутор

Владимир Банковић, проф.

 
 
 

Литература

Одабрана дела Јована Јовановића Змаја, Нови Сад: Матица српска, 1983.

Јован Деретић: Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2004.