1. Не избегавајте тему, не одбијајте разговор, не негирајте реалну ситуацију.
2. Будите директни у разговору сходно узрасту детета.
3. Проверите колико деца већ знају о епидемији, како се осећају у вези тога и шта их највиш мучи. Посебно обратите пажњу на дезинформације које поседују.
4. Држите се искључиво чињеница које деца могу да разумеју. Не затрпавјте их непотребним детаљима а посебно не оним у шта нисте сасвим сигурни.
5. Контролишите сопствена осећања током разговора, не паничите, не катастрофизирајте ситуацију, будите смирени и одлучни.
6. Заузмите став да опасност постоји али да постоје и начин да се сачува здравствена безбедност.
7. Усмерите се на објашења која су деци важна (зашто се не иде у школу, зашто не могу да иду код баке и деке,…), не ширите непотребно причу.
8. Највећу пажњу посветите мерама заштите које треба да примењујете у оквиру своје породице. Направите списак тих мера уз помоћ деце и уведите стално праћење њихове примене у коме ће и деца имати своју улогу у скаду са узрастом.
9. Објасните све промене које су неопходне у функционисању породице, договорите нова правила понашања и успоставите дневну рутину у овим условима.
10. Усмерите их на проверене изворе информисања, ограничите време за праћење информација о епидемији на једном до два пута дневно из званичних извора.
11. Старијој деци објасните неопходност опрезности и критичности у коришћењу друштвених мрежа.
12. Дозволите деци да испоље своја осећања отворено, не критикујте их због тога и помозите им да их превладају на конструктиван начин.
13. Одговарајте на иста питања онолико пута колико их деца буду постављала, без обзира што сте то већ више пута поновљали. За велики број деце је то начин да умире своје страхове.

Стручне сараднице
Бранкица и Ивана