Педагошки саветник - Иван Зарков

    Када је реч о циљевима часа, уобичајена пракса била је да се дефинише што више циљева, разврстаних на образовне, васпитне и функционалне.  Сада, када полазимо од исхода, више не постоји потреба за тако широко дефинисаним циљевима, јер ће их заменити прецизно дефинисани исходи.    При формулисању циљева часа полазимо од питања - шта желимо да постигнемо планираним активностима. Циљ треба да буде јасан, реалан и објашњен ученицима (Правилник о стандардима квалитета рада установа: 2.1.1. Ученику су jасни циљеви часа/исходи учења и зашто то што jе планирано треба да научи). При постављању циљева треба бити реалан - не треба наводити циљеве који не могу бити остварени и на којима се не ради током часа. 

   Формулисање циљева обично креће уводном фразом: Оспособљавање ученика за... Упознавање ученика са... Развијање код ученика... Савладавање... (упрошћено: циљ сваког часа нам је да ученици нешто науче, или се за нешто оспособе). 

   Исходи су елемент који повезује све фазе планирања и припремања. У глобалном плану наводимо исходе дефинисане Програмом наставе и учења за дати разред. У оперативном плану бирамо оне исходе на којима ћемо радити током тог месеца (тј. шта очекујемо да ученици знају/умеју на крају месеца). У дневним припремама исходе операционализујемо за ниво часа, тј. дефинишемо шта ће ученици знати или бити способни да ураде на крају часа. 

   Операционализација исхода* није дата ни у једном документу; очекује се да наставник сам дефинише исходе, спрам специфичности окружења у коме ради. При постављању исхода треба бити реалан - не треба планирати превише исхода на једном часу, јер их нећемо моћи све реализовати. Треба водити рачуна о томе да буду конкретни и проверљиви (тј. како ћемо на крају часа проверити да ли су исходи остварени). 

   При операционализацији исхода треба имати у виду различите способности и потребе ученика, па тако треба дефинисати исходе на различитим нивоима: поћи од оних које сви ученици треба да достигну, затим наставити са онима који ће достићи већина ученика, а предвидети и оне које ће достићи само напредни ученици. 

   Формулисање исхода обично почиње уводном фразом: Очекује се да ће на крају часа ученици бити способни да... Затим се наводи глагол који је конкретан (наведу, наброје, дефинишу, разликују, разврстају, примене, израде...), а потом се наведени глагол прецизно допуњује наставним садржајима.

  Начин праћења остварености исхода је обавезан део сваке припреме за час. Очекује се да испланирамо како ћемо на крају часа проверити да ли су предвиђени исходи и остварени. То можемо урадити на различите начине: краћим тестом, усменом провером, увидом у практичан рад ученика, онлајн квизом... (начин провере зависи од специфичности сваког предмета и од конкретних наставних садржаја).