Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ- 14. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
Крчмар грди Провалију — Читање трагова — Жућино лагање и велико страдање —
Воденица нахерена од загрљаја — Пијани капути
Полако се спуштајући споредним стазама кроз густе шумарке, Шаров
и мачак Тошо стигоше до ријеке, баш у близину оне крчме гдје су недавно пијанчили
чича Тришо и крчмар Винко Шљивић и писали онај мудри Оглас и проглас. Кад су
њих двојица наишли путељком поред крчме, у њој се управо разлијегао громки глас
крчмара Винка. Грдио је своју куварицу Провалију што је дала неке пилеће кости псу
Жући.
— Зар ономе неваљалцу Жући да даднеш онако фине кошчице, ономе лопову
Жући, који се од радости удебљао откад је нестало чича-Тришиног доброг мачка
Тоше! Сад се Жућо сваки дан шета испред Тришине воденице и хвали се кокошима и
врапцима како је он Тоши дошао главе. Хвали се, хвали и лиже брашно чим се чича
куд окрене.
— Оно, изгледа, о теби причају? — упита Шаров чулећи уши.
— Јест, јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је
крчмар и даље викао:
— Жућо лаже као пас, није он дошао главе Тоши. Мачак Тошо украден је испред
моје крчме оне ноћи кад смо ја и чича Тришо видјели три мјесеца: један на небу, други
у ријеци и трећи у прозору. Ево, слушај што каже наш Оглас и проглас!
Крчмар стаде гласно да сриче онај чувени Оглас и проглас, а кад га је завршио,
мачак Тошо радосно скочи.
— Мрњау — фрњау — крњау, мене још воли мој чича Тришо и примиће ме драге
воље натраг! Хајдемо Шарове!
— А можда мене неће примити? — забрину се Шаров.
— Како да неће! — повика Тошо. — Њему баш треба неко ко ће чувати млин од
оног лопова Жуће, који му лиже брашно. Мачак Тошо и Шаров распалише да пјешаче уз ријеку према ономе кланцу на
чијем је улазу био чича-Тришин млин. Уз пут се Шаров сваки час задржавао читајући
помоћу носа зечје трагове.
„Иди овим трагом — писало је мирисавим зечјим шапама — и тачно гдје он
престаје, тамо почиње зец.“
У неким ижврљаним и тешко читљивим траговима писало је различитим
рукописима:
„Овуда је прошао зец... и за њим два пса... Ту гдје има велика мрља, оклизнуо се
ловац с комадом прасетине у торбаку.“
Мачак Тошо, опет, њушкао је око рупа пољских мишева и по разним знацима,
само њему видљивим, читао списак укућана.
„Овде живи пољски миш Живко Бркић са фамилијом и са хромим ујаком
Цијукалом.“
Што су се примицали ближе чича-Тришином млину, Тошино срце све је јаче
ударало. Најзад се између врба и јова показа сив млински кров.
— Ено га! — узвикну мачак Тошо.
У истом тренутку Шаров помириса неки траг у кукурузима и поче да режи:
— Опрезно, Тошо, овуда је малоприје прошао онај твој Жућо!
Обојица добро отворише очи и полако кренуше кроз кукурузе према млину,
Шаров напријед, а Тошо иза њега. Тек што су изишли накрај њиве, угледаше на малој
заравни пред млином гомилу кокошака и врабаца и мећу њима пса Жућу. Он се тамо
кочоперио и гласно се хвалио:
— Ау-вау, да само знате како сам јурио мачка Тошу! Јурио сам га, јурио све до
краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио
врата.
— Жив жив! — питали су врапци.
— Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет,
гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино, пусти ме да уђем!“
Док је то из кукуруза прислушкивао, мачак Тошо сав се накостријеши од велике
љутине и дође сличан великом јежу.
— Шарове, пусти ме напријед, а ти се сакриј иза мојих леђа, па кад Жућо јурне
овамо, скочи и дочекај га. Шаров прилеже на ивици кукуруза, а мачак Тошо стаде испред њега и повика:
— Мијау, изићи ми на мегдан, буволовче Жућо, лажове један, крадљивче
брашна, зечја поруго, прасећа њушко!
Изненађен, Жућо од великог чуда прогута лаж коју је управо хтио да каже, па
онда, да се не би осрамотио пред кокошкама, јурну пуном брзином према мачку Тоши
урлајући:
— Опрости се с репом и ушима, више их нећеш видјети!
Попут олује, Жућо се сручи до кукуруза, али мачак Тошо муњевитом брзином
одскочи у страну, а Жућо се истог тренутка судари с великим Шаровом и ...
...и настаде окретање, превртање, лајање, скичање, прашење, котрљање и
режање. Двије лопте муњевито су се превртале и летјеле једна преко друге, све док
жута лопта не одскочи далеко у страну, претвори се у Жућу и, колико су је ноге носиле,
стругну низ ријеку према селу.
— Аха, држи га, држи га! — подругљиво повика за њим Тошо.
Чича Тришо је видио из млина завршетак те велике борбе, а кад је још
препознао и свог Тошу, скочио је од радости као јарац, бацио увис брашнаву капу и
повикао:
— Овамо, Тошо, стара хајдучино, да те твој чича загрли! Овамо и тога храброг
Шарова, који је протјерао крадљивца Жућу!
Ехеј, било је ту загрљаја да се од њих нахерио млин, па суза радосница да се
оросила читава ледина пред млином, било је уздаха да су шумјеле све околне врбе и
јеле, толико причања да о томе и данас брбљају свраке и врапци.
У част мачкова повратка, чича Тришо приредио је велику гозбу и на њу позвао
крчмара Винка Шљивића. Било је то славно весеље и пијанчење. Око поноћи, добро
поднапити, чича Тришо и крчмар Винко ријешили су да се попну на небо и да виде
зашто то нема мјесеца. Попели су се до пола млинског крова и одозго се отиснули у
ријеку, добро се окупали и опет наставили да пију. Ујутру, видећи своје капуте потпуно
мокре, стали су да их бију вичући:
— Хеј, зашто сте пијанчили воду?! Идите сад на сунце да се добро испавате!
ОПРОШТАЈНА ГЛАВА
Вријеме се шуња, пролази и лети — Брашњава глава — Необична слога — Жута
мрља на хоризонту — Мјесец над ћелавом главом
Лете дани, пролазе мјесеци, а године се шуњају као мачка кроз високу
траву. Чича-Тришина воденица без престанка меље и бруји као неки огромни бумбар.
На прагу сједи чича Тришо и пуши лулу. Коса му је већ сасвим бијела, ваљда од силног
брашна које му већ годинама пада на главу.
Шаров и мачак Тошо обично сједе удно Чичиних ногу или шетају око воденице
и пазе на незнане госте. Глас о њиховој слози и великом пријатељству допро је чак и
до медвједа Крушкотреса Кукурузовића, који је важно прогунђао:
— И ја сам пола дана јурио чича-Брку да се с њим спријатељим, па никако није
ишло. У чиче су биле превише сложне ноге.
Понекад, на бријегу далеко од воденице, на самом хоризонту, покаже се нека
жута мрља. То буволовац Жућо заобилази далеко око Тошине куће.
Каткад мачка и Шарова поваздан код куће нема. Одлазе у госте у велико
војводство Миша пророка и тамо под старом крушком воде дуге разговоре.
Једном годишње на дан мачкова повратка, чича Тришо и крчмар Винко
Шљивић састају се код воденице, пију као рибе и пријете мјесецу:
— Чекај ти само, ми ћемо те већ једном скинути, да ти кажемо у брк! Кад већ не
спаваш, ред је да пијеш или да бар причаш нешто смијешно.
А мјесец се на то само смјешка, облијева сребром чича-Тришину сиједу косу и
крчмареву ћелу, огледа се у води, у очима мачка Тоше, који се пење уз врбу, и у
зјеницама Шарова, који почесто на њ завија као и некад, кад је сједио везан под
старом крушком подно планине.