Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ- 13. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
Трка за јаком и шареним торбаком — Неко дише у мрачној пећини — Очи у очи с
Крушкотресом — Два путника и двије сјенке
Видећи разјареног чича-Брку, Тошо и Шаров окренуше да бјеже према
планини. Чим су замакли између првог дрвећа, лукави мачак предложи:
— Склонимо се у ону високу папрат, а чича Брко мислиће да смо побјегли
стазом, па ће пројурити крај нас.
Тако се заиста и догоди. Чим се њих двојица завукоше у папрат, стазом крај њих
појури чича Брко вичући:
— Чекајте, Шарове и мачору, од ваше коже начинићу себи јаку за капут и шарен
торбак!
Јурећи тако, чича Брко стиже до оне велике пећине у коју се сакрио медвјед
Крушкотрес Кукурузовић.
— Аха, овдје су се сакрила она двојица! — злурадо прогунђа он и полако, на
прстима, стаде да се шуња све дубље у мрачну пећину. Кад је већ далеко зашао унутра,
учини му се да чује нечије дисање. То је дубоким сном спавао старина Крушкотрес
Кукурузовић, преморен од бјежања.
— Охо, ево их! Гле како крупно дишу, сигурно од страха!
За сваки случај, Брко опрезно испружи руку, напипа нечију длаку и весело
прошапута:
— Они су, они! Сад ћу да их распалим тољагом!
Чича Брко високо подиже тољагу, тако високо да би сигурно дохватио до
звијезда само да му није сметао камени свод пећине.
— Предајте се лопови! — дрекну он, па из све снаге распали тољагом по
медвједу. Крушкотрес Кукурузовић скочи иза сна и прије него што је стигао да урликне,
зачу из мрака Бркин глас:
— Начинићу од ваше коже јаку за капут и шарен торбак!
— Аха, ја ћу ти показати како се од мрког меде праве шарени торбаци! —
урликну Крушкотрес и пропе се на задње ноге, а престрављени Брко спусти срце у пете
да боље може потрчати, па се стушти према излазу из пећине. За њим појури и
Крушкотрес урлајући:
— Чекај да ти ја измјерим јаку за вратом! Стани да ти дам шарени торбак!
Тако су, праћени невидљивим репом вјетра, Брко и Крушкотрес пројурили крај
мачка и Шарова и изгубили се наниже, некуд у правцу Бркина села.
— Е, куд ћемо сад нас двојица? — забрину се Шаров. — Останемо ли у планини,
може нас појести вук.
— Ми ћемо даље низ брдо, према ријеци. Већ сам се зажелио жубора воде и
клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише.
И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет
новим доживљајима водећи са собом своје вјерне сјенке, обадвије једнако немирне и
тамне.