Додатна подршка ученицима и сарадња са родитељима 3

Бранко Ћопић

 

ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ

 

 

ПЕТА ГЛАВА

Тражење — Шта каже сом — Пуна кола пуних џакова — Двије киле проса за три

царевине — Киша од ракије — Мудри оглас и проглас

Ујутру, кад се добро разданило, чича Тришо пође низ ријеку да тражи

свога мачка. Завиривао је од вира до вира и плачним гласом питао рибе јесу ли у води

видјеле џак с мачком, али оне су само мудро ћутале и ћутке мудровале бљескајући

својом сребрном одјећом. Појави се чак и један стари сом с огромним брковима, па кад

чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем

језику значило, по прилици ово:

— Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког

мачка у џаку? Да је неки честит мачак, хајде де, али онај твој објешењак Тошо, који се

пење на врбе и одозго буљи у рибе и облизује се!

— Нема га, значи, у води, јадан ја и кукаван! — отхукну чича — мора бити да је

још гдјегод на земљи.

У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с

мачком, али и ту је био лоше среће. Једни трком побјегоше од њега мислећи да је

млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет,

описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у

једном неки рогови који су се читаво вријеме гложили и свађали.

Чича је само уздисао:

— Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је

негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

Лакомислени врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с

мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса.

—  Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један

мачак Тошо ваља три царевине.

— Један крадљиви мачак три царевине?! —заграјаше врапци. — Та за ту би се

цијену добиле, можда, и двије оке проса и још која конопље приде.

Безазлени врапци ипак утјешише чича-Тришу цвркућући да је мачак „жив-

жив“, а увече припријетише својој дјеци:

— Пазите добро, чим видите да се уз дрво пење неки џак, одмах бјежите! Унутра

је мачак Тошо!

Чича Тришо врати се у ону крчму невесео, несретан, жалостан, тужан, јадан,

чемеран, објешена носа, смркнута чела и празних шака.

—  Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка.

— Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не

досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу

лупи неколико пута мокром чарапом по глави да се мало разбистре и узвикну:

— Аха, сјетио сам се! Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и

прилијепићемо га на зид моје крчме. Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам

што каже.

—  А има ли на твојој крчми сличних огласа?

— Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих.

Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима. Био је ту оглас

једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком

враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који тражи дане

изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким

коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми изгубио добар глас и

моли свакога ко о њему нешто зна да му одмах јави.

— Хајде онда да и ми нешто слично саставимо за мога доброг мачка — рече чича

Тришо.

— Врло радо, само сам ти ја слаб писменко — одговори крчмар, па однекле

донесе огромну мастионицу, бијело гушчје перо и хартију за паковање сјекира и све

постави на велики крчмарски сто. На томе столу, кроз дуги низ година, било је

попијено толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву

државу, окретати чичин млин читав мјесец дана, и још би преостало таман толико да

се окупа једна стара свиња са шеснаесторо шарених прасића. За тим столом заиста је

било тешко саставити неки потпуно тријезан оглас.

Да би им мисли боље текле, чича и крчмар узеше у помоћ и једну боцу ракије

траварице и послије много знојења, уздисања, штуцања, зијевања и лупања по челу,

саставише овакво писаније:

ОГЛАС И ПРОГЛАС

Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а

написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и

ништа друго.

Саставили чича Тришо, млинар и Винко Шљивић, крчмар, уз помоћ пуне боце и

гушчјег пера.

У огласу оглашујемо и проглашујемо ово:

Прошле ноћи, кад смо се пели на орах да скинемо мјесец, чича Тришо изгубио је џак и

мачка, и то џак на мачку и мачка у џаку. Мачка ћете познати по томе што се

налази у сивом џаку и воли сланину, сир и рибу, а џак ћете познати по томе што не

воли ни сир, ни рибу, а у њему се налази један шарен мачак. Ако вам ни ово није

довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке:

Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је

ишчезла у лањској поплави. Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код

куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи. Сприједа има

главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му

нису до неба.

Сиви џак личи на сваки други џак и по томе ћете га најлакше препознати. Може се

извратити, и онда личи на извраћени џак, а кад се не изврати, личи потпуно на

самог себе. Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити

му требају.

Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка

врећу ракије.

Потеци, народе, брашно се пече, ракија се меље!

Састављен за столом, чита се на зиду крчме.

Ожалошћен: ЧИЧА ТРИШО,

а помаже му: КРЧМАР ВИНКО.