Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ 4. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку! Ко
је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака
Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над
чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним
словима:
КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА
Чича Тришо избечи очи на слику:
— Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи?
— Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а
онда гласно додаде:
— Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.
Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у
колима и крену у крчму гунђајући:
— Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога
мог неваљалца у воду.
Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка
била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с
неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:
— Хеј ти, силази овамо да те частимо!
Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову
дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате. Узеше зато некакве дугачке
љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево
лице.
— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо
крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера:
— Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!
— А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар
гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију!
Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага.
Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био
већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу.
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у
крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети:
— Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда,
џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци.
Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се
тужно развика:
— Хајде, џаче, баци ме у воду! Баци ме, Тошо, стари друже!
Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи:
— Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти
твоју сланину, али зато идем поново пити.
— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.
До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих
крчмар, а ко је чича Тришо.
— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо.
— А можда смо обојица млинари — викао је крчмар.
— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба
кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше
ишчезао!
— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас
крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?