Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ 3. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ТРЕЋА ГЛАВА
Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола
лоповлука — Мириси из непознате крчме
— О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину,
овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!
Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог
Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.
Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски
кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича
и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:
— Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда.
Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично
одговорили:
— А, чича-Тришин млин?! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се
смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза
млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.
Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо
сваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или
телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године
Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је
телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило,
једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче:
— Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!
Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је
толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га
баци у ријеку.
— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што
видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.
— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа
жалостиво мачак.
— Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе
и растуживао.
— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа.
— Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних
лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра
кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде
превише тешко.
Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака:
— Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма.
— А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу
— досјети се магарац.
— Напријед, јунаци — командова чича.
— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац...
— И мој џак укорак! — фркну мачак.
Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.