Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ- 11. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
Ево за нас војводе! — Велика мишја скупштина — Ко ће на мачке стављати звона?
— Потрага за Тошом — Читава коњица против једног војводе
Кад се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону мишју рупу,
затече у њој читаву породицу једног сивог пољског миша. Сви су били на смрт
уплашени.
— Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу
пада читава киша од мачака.
— Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш. — Имам доброг
пријатеља мачка Тошу, и док је год њега, не бојим се ни стотину мачјих киша.
— Види, па ти би могао да будеш наш војвода! — досјети се нешто миш домаћин.
— Сасвим си бијел, пророк си, а још имаш за пријатеља једног мачка.
— У срећки број два стоји опомена: „Глас народа треба послушати.“ Буде ли ме
хтио мишји народ, примићу се за војводу — скромно рече Миш пророк.
У саму зору миш домаћин разасла своју породицу по читавој околини да објаве
свима мишима нека дођу на велику мишју скупштину код напуштене пастирске
колибе. Бираће се, каже, мишји војвода.
Кад Миш пророк стиже с мишем домаћином до старе пастирске колибе, око ње
је све врило од кућних и пољских мишева. Сви с одобравањем примише долазак Миша
пророка.
— А, како је бијел, па чист, па ружичастих очију!
Један стари ћорави миш, коме су мачке откинуле пола репа, први се јави за
ријеч:
— Страшљиви и опрезни мишји народе, дошао нам је у госте чувени бијели миш
о коме причају старе мишје приче. Њега треба да изаберемо за свога војводу. Тај ће
нам показати како треба да се чувамо од мачака.
— У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова мајка не плаче.“ Треба,
значи, од мачака бјежати — рече бијели миш.
— Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није
јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода!
— Мишу пророче, а како ћемо чути да мачка долази па да на вријеме
побјегнемо? — упита један млади миш.
Миш пророк замисли се дубоко, дубоко, па одговори:
— Мачки треба објесити о врат звонце, па ћете је увијек чути кад вам долази у
госте.
— Тако је, тако! — заграја читава скупштина.
— Дедер, браћо мишеви, ко ће мачкама звонце о врат вјешати? — упита онај
ћорави миш.
У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка
некаквога огромног мачка. Нико се није јављао за тај посао.
— Ето кад се договорите ко ће то радити, дођите па ми јавите — рече бијели
миш. — Становаћу код свог пријатеља близу старе крушке.
Миши се почеше разилазити врло забринути. Миш пророк окрену према старој
крушци да се нађе с мачком Тошом, али тамо нађе само пса Шарова.
— Гдје је наш пријатељ мачак Тошо? — зачуди се Миш пророк.
— Однио га је мој газда Брко у џаку, а мене је истукао и запријетио ми да ће ме
убити чим обере кукурузе. Погледај, молим те, јесу ли већ зрели?
Миш се успуза уз кукурузову стабљику, омириса један клип и забринуто рече:
— Још који дан, и ти си готов, скоро су зрели.
— Па шта да радим? — препаде се Шаров.
— У срећки број четири каже се: „Не губи наду ни кад си везан.“ Ако некако
пронађемо мачка Тошу жива и здрава, наћи ћемо и за те спас — рече Миш пророк. —
Тошо је лукав и мудар. Идем да се код мишева за њ пропитам.
Читав дан и ноћ Миш пророк пропитивао се за мачка Тошу, али му нико ништа
не знаде о њему казати. Најзад, кад је већ посумњао да је чича Брко бацио Тошу у воду,
неки му сеоски миши сутрадан дојавише да се у чича-Бркиној кући појавио неки коњ
који лови мишеве и читаве ноћи каска по кући. — Шта би то могло бити? — зачуди се Миш пророк. — Морам поћи да то
извидим.
За једним плотом поред Бркине куће Миш пророк пронађе увече мишеве
Сланинка и Брашнова, који му испричаше да су још прошле ноћи побјегли из куће
пред неким коњићем који скаче на мишеве. Не би се, вели, више усудили да завире у
кућу па да им неко поклони брдо од брашна и кулу од сланине.
— У срећки број пет има мудар запис: „У страха су велике очи“ — рече Миш
пророк. — Можда се тако и вама од мачка учинило да је коњ. Идем ја да то провјерим.
Иако су га Брашнов и Сланинко од тога одвраћали, Миш пророк одјури кроз
мрак преко дворишта и увуче се у кућу. Брашнов и Сланинко само се згледаше.
— Сироти наш војвода! Можда ће га унутра напасти читава коњица.