Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ- 10. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ДЕСЕТА ГЛАВА
Опет у џаку — Бркина чађава сланина — Орахове ципеле — Клизави свијет — Коњ
скаче на миша — Километар живота за два прста канапа!
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Кад сам се оно треснуо с оне велике крушке, паде за мном и Миш
пророк, угледа ону мишју рупу и рече ми:
— Пријатељу Тошо, идем да видим ко има унутра, а ти погледај да ли је Шаров
остао жив послије ове туче од крушака.
Пророк се изгуби у оној рупи, а ја кренух до Шарова. Сироти пас, добро
избубетан, само је цвилио:
— Ето, неком смијех изиђе, кажу, на нос, а мени се, како видиш, просу по
леђима.
У кукурузима је шапутао повјетарац јављајући да се примиче зора. Тај ме шапат
превари и уљуља, ја се савих у клупко и заспах поред самог Шарова. Заспах тврдо као
топ.
Колико сам спавао, не знам ни сам, али кад се пробудих...
... куку мени, опет сам био у џаку!
Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на
својим леђима. Сад сам долијао!
— Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме.
Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис
чађаве сланине. Значи, стигли смо у неку кућу.
Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га. Угледах над собом
човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине.
Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова
срдита жена само ме погледа и викну:
— Па то је неки стари препредени мачор, лопов од главе до пете, по носу му се
познаје! Кладим се да ће тај читаву ноћ висити горе на нашој сланини. Тај ти не лови
мишеве!
— Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко. — Ја ћу њега већ тако потковати
да се неће моћи попети под кров.
— Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја. — Дођи да видиш
како твог Тошу поткивају попут коња!
Бездушни Брко нађе четири повелике љуске од ораха и навуче их на моје шапе,
па их још около залијепи воском тако да сам сад био обувен у праве орахове ципеле.
Кад сам покушао да потрчим, оклизнух се и треснух на нос. То ме је опаметило, па сам
почео да ходам сасвим лагано, али су ми моје злосрећне ципеле тако лупале да би ме
морао чути миш чак из сусједне куће.
— Так, так, так-та-рак! — куцкале су орахове ципеле док се чика Брко превијао
од смијеха и викао:
— Хајде, лопове, пењи се на сланину! Изволи само!
Тако у ораховим ципелама, затворен у Бркиној кући, дочеках и ноћ. Сви одоше
да спавају, а ја остадох сам поред огњишта с чађавом сланином, објешеном високо
изнад главе.
Најприје сам, то већ погађате, опрезно и лагано покушао да се успентрам уз
нека брвна и дохватим се сланине, али све је било узалуд. Моје орахове ципеле
клизиле су низ дрво као по леду. Откад сам добио ове проклете ципеле, читав свијет
уопште постао је клизав и несигуран. Нестало је онога занимљивог пењања, пентрања
и гребења и све се претворило у глатко и опасно клизање.
— Мијау, збогом бајна и чаробна сланинице, никад се више до тебе попети нећу!
— уздахнем ја и станем да се шеткам по пустој кући: так, так-та-рак!
Одједном из ћошка, иза неких џакова с брашном, зачујем некакво тихо
цијукање и шуштање. То су разговарали миши.
— Хеј, Сланинко, шта оно тапка по кући? — чуо се један забринути гласић. — Да
није случајно мачак?
— Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко. —
Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки
мали, малени коњић с тврдим копитима.
— Па хајде онда, Сланинко, пењи се уз брвна — рече Брашнов. Шћућурих се поред самих брвана, а кад сам чуо како миш Сланинко гребе
шапицама пењући се уз њих, ја се згрбих, прикупих сву снагу и — ђип! Тек што хтједох
да скочим, кад истог трена ноге излетјеше испод мене, а ја, колико сам дуг, прућих се
по земљи и главом бубнух о брвна.
Истог часа Сланинко престрашено цијукну:
— У помоћ! Скочи коњ на мене!
— Позор, браћо, ево коња мишоловца! — дочека с вреће миш Брашнов. —
Сијевај, бјежи, хитај, коњ скаче на миша!!!
— Јесам ли ја казао: ко је мој, близу рупе стој! — зачу се из најмрачнијег угла
гунђање неког ста-рог миша.
У току ноћи још сам три-четири пута покушао да се попнем до сланине, али без
успјеха. Све се завршило с великом лармом.
Ујутру Брко стаде да ме бије зато што сам читаву ноћ лупао и будио га иза сна.
Његова жена узе да ме брани.
— Немој да га бијеш. Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му
ове ципеле, па више неће бити буке.
— А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко.
— Везаћемо га на дуг канап, па нек се шета по читавој кући, само да не може
дохватити сланину — досјети се жена.
Заиста, чим паде друго вече, мени везаше око врата подугачак канап и
причврстише га за једну врећу у ћошку. Још су пажљиво измјерили да ли могу да
дохватим сланину. Мањкало је само још два прста канапа, јер сам већ брком могао
готово да додирнем сланину.
Ево ме, дакле, успузао сам се до сланине, додирујем је једном длаком брка,
канап ми се затеже око врата, а ја бечим очи и уздишем:
— Дајем километар живота за два прста канапа!“