Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ- 8. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ОСМА ГЛАВА
Савезници миш и мачак — Из мрачног џака под поспане звијезде — Јављање трећа
савезника — Крушкотрес Кукурузовић — Тајанствени план
Кад замрије тутањ чича-Бркиних корака, страшна тишина леже на
њиву с кукурузом и на остављени џак, чинило се да се све утишало само да би се за
који тренутак могло што боље чути како у планини пуцкетају суве гранчице под
корацима великог мрког медвједа.
Мачак Тошо најзад се једва усуди да се макне у своме џаку и да се обрати
бијелом мишу, који је сједио шћућурен уз његово бедро.
— Мишу пророче, обећавам ти, прије свега, да те нећу дирати, јер сад нам
пријети иста опасност: страшни медвјед ждероња. Треба зато да удружимо снаге и да
смислимо како ћемо из ове невоље извући главу и репове.
У срећки број осам стоји пророчанство: „Невоља ће здружити мачку и миша“ —
рече Миш пророк и скромно се накашља.
— А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак
Тошо.
— То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то
је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би таквим размишљањем досегао до
дна каквог бунара.
— Дедер, брзо прореци! — узе да се врпољи мачак.
— Из невоље се можемо извући само кроз рупу на овоме џаку, а ту рупу треба
проширити — скромно закључи миш. — Ево, ја ћу се подухватити тога посла.
Бијели миш поче марљиво да гризе џак. Најприје начини толику рупу да се
могао он сам извући, а онда узе да даље гризе џак, све док се није начинио толики
отвор да је и мачак Тошо могао провући своју велику главу и коначно се сасвим извући
напоље, под прве вечерње звијезде. — Охо-хо, мијау! — протегну се он колико је више могао, а тога истог тренутка
пролетје преко неба једна звијезда падалица тако да се мишу учинило да је истегнути
мачак загребао шапом само небо. Због тога он опрезно напомену:
— Молим те, лакше мало с тим твојим ноктима, страх ме је!
— А и ти, драги пријатељу, не мрдај много њушкицом испред мог носа, јер, знаш
како је, могу се ја овако у мраку заборавити — искрено признаде мачак.
Како рекосмо: на небу су већ трепериле прве звијезде, трепериле су да не би
заспале у тихој љетној ноћи. А кад би нека од њих задријемала, она би се омакла и
разрогачених очију клизнула низ глатко небо. Тек мало послије видјели бисмо је како
се поново опрезно пење иза тамног уснулог бријега.
Веома окрњен мјесец, поспан и назебао, слабо је обасјавао предио под
планином. Из неке удаљене локве на њ се дерњао читав хор грлатих жабаца:
— Рега-рега, гле ти њега! Зар ти мислиш да ћемо ми пјевати у овако лоше
освијетљеној дворани?!
Једино је планина злослутно ћутала. Њезиним тамним стазама већ се шуњао и
кукурузима се при- мицао мрки медо.
Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с
другог краја њиве јави један жалостив псећи глас:
— Аууу-ваууу! — завијао је непознати — ко ли ће ме ноћас заштитити од мрког
меде! Ау-вау, тражим пријатеља!
— Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем,
то је неки пас.
— Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још
чуо да мачак помаже псу?
— У срећки број девет стоји мудра изрека: „Кад настану тешки дани, пас и мачка
спаваће на истом узглављу.“
— Па добро, хајдмо до тога пса — пристаде мачак Тошо, и њих двојица журно се
упутише према другом крају њиве.
Тек што мачак и миш стигоше на десетак метара од једне велике крушке на
ивици њиве, отуд се зачу плашљиво псеће цвилење:
— Јаооој, ко је то?
— Мачак лав и Миш пророк долазе ти у помоћ, ништа се не бој! — охрабри га
мачак Тошо најљубазнијим гласом који је могао да измијауче и испреде. Пријатељи нађоше, везано за крушку, једно веома тужно и забринуто шарено
псето, које им се учтиво представи:
— Част ми се представити и од вас врло престрашити: ја сам чича-Бркин Шаров,
овчарски пас. Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком. Прије мјесец
дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање.
— Какво то страдање? — упита мачак Тошо.
— Још питаш, брате мачколаве! Свако вече овамо се из планине спушта
страшни медвјед Крушкотрес Кукурузовић, грдна изјелица. Натресе крушака, наједе
се кукуруза, а онда запријети да ће на крају појести и мене кад нестане посљедње
крушке и посљедњег кукуруза. Поваздан зато бројим крушке на дрвету и кукурузе у
њиви и рачунам колико ми још остаје да живим. Остаје ми још највише десетак дана,
и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић Псетождер.
— У срећки број десет стоји пословица: „Јача су тројица него сам Радојица“ —
мирно рече Миш пророк. — Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити тога
ждероњу.
— Ехе-хе, богме ћемо ми њега напсетити, намачкити и намишити! — весело
повика мачак Тошо.
Мећу тројицом савезника настаде повјерљиво шапутање и договарање, а кад се
из мрака, од планине, зачу медвјеђе гунђање, план је већ био готов. Мачак Тошо и
Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном шарову:
— Тако, дакле, као што смо рекли! Само се храбро држи!