Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ 6. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ШЕСТА ГЛАВА
Миш ми се пење уз леђа — Јуриш зечева —Кораци непознатог — Дижем се у ваздух
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Изгледа да је мој чича Тришо страшно пијан, јер је узео џак заједно
са мном, размахивао њиме и викао:
— Хајде, џаче, баци ме у воду!
Сад сам опет остављен на миру. Чујем поред мог џака пљускање таласа и
зрикање попаца. Значи да се налазим поред саме ријеке и да је ноћ. Јао, да ме неко не
украде заједно с џаком!
Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака.
— Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш.
— Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић. Добро га знам, то је сиви пољски
миш. — Има ли шта ново? — пита он.
— Има само то да је неки човјек оставио на обали моје ријеке неки џак — вели
водени миш.
— Е, онда је у њему посигурно нешто за јело — објашњава пољски миш. — Биће,
ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо.
— Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем
га како се лупка по трбуху.
— Хајде да мало попипамо и да омиришемо џак — предлаже пољски миш, а ја
већ осјећам његове ситне шапице како ме голицају по кичми. Рђа једна пољска, пење
се на џак баш уз моја леђа. Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио
до неба!
— Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо
најлакше сазнати шта је унутра.
Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у
само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер...
Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша:
— Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла! Осјећам у
џаку нешто врло сумњиво.
Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и
престрашено промуца:
— Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише...
— Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш. — Ово је унутра главом и
брадом сам... сам...
— Мачак! — дрекнух ја из свега гласа и поскочих у џаку. Мишева нестаде за
трен ока. Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку.
Смијао сам се и смијао док ме трбух није заболио, а тек онда се нешто досјетих и
почех сам себе да грдим:
— Тошо, псето једно глупо, зашто мишеве ниси пустио да се увуку у сам џак, па
их онда мирне душе половио? Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо,
шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста!
Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам
их по гласу.
— Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. —
Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке.
На те ријечи мени се сва кожа најежи. Куку мени ако ме Жућо нађе овако у
џаку!
Одједном онај други зец пропишта најтишим шапатом:
— Шшш, буразеру, ево једног џака! Кладим се да је унутра купус.
— Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој
џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз
високу траву поред ријеке. Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да
Жућу вучем за реп.
Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне
то не чују. Врбе се нешто сашаптавају. Знам, причају о скорој киши. И ја почех да
дријемам, али ево људских корака! Ко ли је то? Знам само толико да није мој чича
Тришо. Његове кораке и одвише добро познајем.
— Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. —
Биће, канда, неки џак, а?
Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у
слабине и гласно се насмија: .
— Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку.
Уосталом, шта било да било, носим га са собом. Ваљаће бар за ракију.
Истог тренутка осјетих како се џак заједно са мном диже у ваздух.“