Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ - 2. глава
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
ДРУГА ГЛАВА
Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој
чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам,
надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се
нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.
— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој !
Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чича-
Трише, млинара. Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на
старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно
волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу
намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто
пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам
немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају
својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!
— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.
Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало
многих ствари за јело, па мене за то окривише.
Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?
Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду
сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво
зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу:
— Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!
— Однио је миш — кажем ја.
— А зашто је ниси отео? — пита чича.
— Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим
прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном
створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.
Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и —
гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не
окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми!
Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив.
Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не
скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и
читава.
Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“