Бранко Ћопић ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ - 1. глава
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2010.
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Бранко Ћопић
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
УВОД
Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса
Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице
чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње. На трешњином стаблу
познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног
Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник.
Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз
трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан
сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој
страни писало је крупно, псећом азбуком:
„Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи
кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У
мравињак с писцем!
ЖУЋО,
велики псећи кнез,
носилац Зечје медаље
с укрштеним коскама.
ПРВА ГЛАВА
Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да
ли јеџак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију
— Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована
копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре
за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час
чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога
што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.
Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд
или пијан? Хајде да га чујемо.
— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на
то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже рaменима.
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.
Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли:
— Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види.
Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.
— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња
џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.
Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове
ријеке, али му се ниједан од њих не допада.
— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет,
много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да
га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи
и до краја ријеке, а посао неће бити готов.
Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир,
он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели:
— Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље,
разбојниче један!
Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује:
— Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе
моју сланину?
Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.
Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник,
већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак... он је свакако и велики
господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.
Тако је заиста.
У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог
неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се
ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.