Додатна подршка ученицима и сарадња са родитељима 3

Prepričano delo

Uvod

Doživljaji slavnog mačka napisani su uz pomoć njegova dnevnika. Dnevnik je pronađen iz kućice psa Žuće, koja se nalazila ispod krošnje jedne trešnje. Dnevnik je bio oštećen, šta je bio jasan znak da je sa svojim vlasnikom prošao mnoge pustolovine. Bio je i umazan slaninom i nagrižen od miševa. Na njegovoj poslednjoj strani stajao je natpis da je taj dnevnik zaplenio i pročitao pas Žućo i da mu se ništa od pročitanog ne sviđa.

Prva glava

Jedno mršavo magare vozi kola, a na kolima je jedan besni čiča i jedan džak. Džak se miče kao da je nešto u njemu i čiča s njim priča, ali džak ne odgovara. Čiča preti džaku da će sada da ga baci u reku. Naziva džak svinjom i onda počne da traži najbolje mesto gde može da ga baci. Siđe s kola i razmišlja kako mu je jedan vir u reci previše plitak, jedan je sigurno prepun ribe, jedan mu se ne dopada jer je prepun senki… Čiča je sve tužniji i čini se kao da mu je više žao nego što se ljuti. Otkriva nam da je u džaku mačak Tošo koji je, mesto miševa, pojeo njegovu slaninu. Čiča se popne na kola i krene dalje niz reku, tražeći najbolje mesto za baciti mačka, ali što su virovi na reci dublji, to je čiča tužniji.

Druga glava

U Tošinom dnevniku opisana je Tošina strana priče nakon što se našao u džaku. Ova nesrećna sudbina snašla ga je posve neočekivano. Lepo je živio kod čiča-Trše, lovio miševe, skitao se i lovio ribice, iako se boji vode. U to vreme u mlinu je počelo da nestaje mnogo stvari, za što su krivili njega, iako kaže da on za to nije bio kriv. Tako je bilo i sa slaninom, tek što ju je šapnom dodirnuo – slanina nestane! I tada se iza mačka stvori čiča-Triša, pa ga optuži da je on slaninu pojeo. Mačak kaže da je to bio miš, pa ga čiča pita što je nije oteo mišu?! Mačak kaže da jest, pa je zato sada zajedno s mišem u njegovom trbuhu! Isto se dogodilo i s ribom i sa sirom, koji su mu sami uskočili u usta. I tako je mačak Toša, ni kriv ni dužan, na kraju završio u džaku!

Treća glava

Čiča-Triša i dalje je vozio mačka u džaku, ali nekako mu je bilo žao baciti ga u vodu. Triša je živeo u svom mlinu sam, a mlin je bio „tamo gde je đavo reko laku noć, tamo gde se smrkne pre neg svane, tamo gde čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina.“ Mačak je i staro magare bili su Triši jedino društvo i navikao se na njih. Zajedno bi jeli ručak u podne i živeli svoje života. Dolazio bi im i pas Žućo, svaki dan napravivši zamku za mačka.

Odjednom mačak, vozeći se tako, nanjuši pržene ribice, namiriše iih i Triša, pa se zajedno s magaretom odluče stati u krčmi i svi zajedno ručati!

Četvrta glava

Družina stigne do krčme na čijim su vratima bila nacrtana dva magarca, a iznad bio natpis na kojem je pisalo: Krčma kod tri magarca. Zašto su onda na vratima bila naslikana samo dva? Pitali su se došljaci, pa im je krčmar odvratio da je trećeg magarca poslao po rakiju i uskoro će se vratiti.

Triša odluči najpre se napiti u krčmi, da otjera tugu, a onda će baciti mačka u vodu. Triša i krčmar napili su se zajedno od neke ljute rakije. Napili su se toliko da su čak i Mesec što je sjao na nebu pozvali da pije s njima, a kada se ovaj nje odazvao, odlučili su ljestvama da se popnu na orah i dohvate ga. U sred pijanstva Triša se dosetio da još mora i mačka da baci u vodu, ali onda više nije bio siguran treba li on baciti mačka ili mačak treba da baci njega u vodu.

Peta glava

Ujutru, čiča Trišo krenuo je da traži svog mačka niz reku. Svugdje je zavirivao i pitao ribe jesu li ga videle. Jedan som mu je rekao da imaju oni i pametnijeg posla nego da traže nekog mačka u džaku. Trišo se pobojao da su mačka odnele ptice, kad ga nema ni na zemlji, ni u vodi. Na kraju se vratio u krčmu i odlučio staviti oglas u kojem kaže da traži mačka u džaku. Krčma je već bila oblepljena raznim oglasima. Krčmar i Trišo sastavili su oglas u kojem su bili opisani i mačak i džak te je bio potpisan sa „Ožalošćen: Čiča Trišo“.

Šesta glava

Iz Tošina dnevnika saznajemo da je čiča Trišo, dok je bio pijan, uzeo džak s mačkom unutra i razmahivao se njime kao da će ga baciti u vodu, a onda ga ostavio pored rijeke usred noći. Kada je čiča otišao, čuo je mačak kako vani razgovaraju dva miša, jedan je bio poljski, a drugi vodeni. Vodeni miš rekao je poljskom da je neki pijani čovek ostavi džak na njegovoj obali. Poljski je odmah pomislio da je u džaku neka hrana – žito ili možda čak i meso. Najprije su popipali, a onda i pregrizli džak. Mačak je iskočio i prestrašio ih, a onda sam sebe kudio što nije pričekao i pustio miševe unutra, pa ih bez pola muke ulovio.

Dok je mačak kudio sam sebe, čuo je kako se približavaju dva zeca. Jedan od njih upozorio je drugoga da bi trebali da se sakriju, jer ovamo svake večeri dolazi pas Žućo i lovi krčmareve mačke. I oni su primijetili džak, pa pomislili da je unutra kupus, ali kada su vidjeli mačka i oni su pobjegli. Nakon toga mačak je zadremao, a probudili su ga ljudski koraci, ali ne od čiča Triše. Čovjek je vidio mačka usnulog u džaku, pa ga uzeo sa sobom.

Sedma glava

U mestu Prevarantovcu održava se čuveni vašar, gde se prodaje, vara i podvaljuje sve i svašta: „Tu se prodaje lanjski sneg, vuk u jagnjećoj koži, sedla za krave, konjski nokti, rogovi umesto sveća, burad bez dna i slična čuda.“ Na vašar je stigao i jedan skitnica sa džakom na leđima. Počeo je da priziva ljude vikom, govoreći da prodaje mladog lava i džaku. Lav nije veći od lakta, ali zato skače, riče, lovi ptice i sve ostalo što lavovi kao velike mačke rade.

Čovek koji je prodavao bele miševe nije mu verovao, pa je tražio da virne u džak. A kada je unutra vidio dlaku, malo se trže i jedan mu miš upadne u džak. Počeo je zvati u pomoć za svog miša, ali ljudi su naokolo mislili da ga je prestrašio lav, pa je čitav vašar u panici počeo da beži od strašnog lava. Zatvorili su na kraju čitav gradić.

A džak je u međuvremenu uzeo jedan seljak kome su medvedi svake godine krali kukuruz s njive pod planinom. Mislio je da je to njegov džak s prasetom. Kada je došao pod planinu, susretnu ga razbojnici i pokušaju ga opljačkati, ali kada su videli džak, mislili su da je u njemu lav, pa su pobegli. Seljak Brko donese džak do svoje njive, pa kaže „lavu“ da ostane budan i da pojede medveda koji će večeras doći na njegovu njivu.

Osma glava

Mačak Tošo i beli miš što mu je upao u džak, ležali su preplašeni jedno do drugoga u džaku na livadi. Mačak obeća mišu da ga neće dirati jer im oboma preti veliki medved žderonja i trebali bi da protiv njega udruže snage i smisle kako da se izvuku iz ove nevolje. Miš zaključi da se mogu izvući samo kroz rupu na džaku, koju će on proširiti. Počne marljivo da grize džak, najpre malu da se on može provući, a onda i dovoljno veliku da i mačak može da izađe.

Zajedno odmaknu od džaka kada čuju nepoznato zavijanje. Neki pas je plakao u strahu, pitajući se ko će njega da zaštiti od medveda. Iako pas i mačka nikada ne sarađuju zajedno, miš kaže Toši da u teškim danima i oni mogu da postanu prijatelji. Zato odluče pomoći psu. Pas je bio vezan i zvao se čiča-Brkin Šarov. Bio je ovčarski pas koji se u pet godina službe čak sedam puta borio sa vikom, a pre mesec dana doveden je odavde. Tada počinju njegove nevolje, jer ovde se svako večer s planine spušta strašni medved, zvani Kruškotres Kukuruzović.

Medved svako večer trese kruške i jede kukuruz, pa na kraju zapreti psu da će, kada nestane krušaka i kukuruza, pojesti njega. Pas svaku večer računa koliko je krušaka ostalo, pa je izračunao da mu ostaje još desetak dana života. Mačak, miš i pas odlučne napraviti plan kako nasamariti tog medveda i dok se ovaj spustio s planine, plan je već bio gotov.

Deveta glava

Medved Kruškotres Kukuruzovć bio je veliki i strašan, sijao je jezu gde god bi došao, a noćas je bio još gore volje jer su ga taj dan izbole pčele od čega mu je još uvek zujalo u glavi. Odmah je došao da psa Šarova, uzeo ga za vrat i potresao. Pas mu kaže da mu je bolje da beži jer ga trže dve delije – mačak Lav i miš Prorok. Ispričao mu je da je mačak Lav toliko strašan da je rasterao celi jedan varšar i opustošio grad, a miš Prorok može da proriče i prošlost i budućnost, a za njega je već prorekao da će, ako se vrati na ovu njivu, biti zatvoren u veliku pčelinju košnicu. Nakon toga ulovit će ga čika brko i od njega napraviti budnu.

Medved odluči više ne dolaziti tamo, ali mu Šarov kaže da će ga mačak Lav još te večeri uloviti i pojesti. Medved se prestraši i pobjegne u špilju, jer se na njivi nije imao gde sakriti. Od sreće su se mačak, pas i miš počeli smijati. Počela se smijati i stara kruška pa je pobacala oko sebe sve svoje plodove i dobro izudarala psa Šarca.

Deseta glava

Nakon šta su se rešili medveda, pas, mačak i miš su pozaspali od umora, a kada se mačak probudio – opet je bio u džaku! Netko ga je nosio na leđima i gunđao da će mu pokazati kako se tresu kruške. Ušli su u neku kuću koja je mirisala po slanini. Mačka Tošu je iz džaka izvadio neki Brko i rekao ženi da joj je donio mačka da lovi miševe. Žena se pobojala da će joj taj stari mačor samo krasti slaninu, ali Brko kaže da će ga dobro potkovati, pa neće moći nikuda. Brko pronađe ljuske oraha i zalijepi ih mačku na šape. Od tada je morao hodati sasvim oprezno da ne padne, a i tako su mu cipele lupale toliko da su se čule do komšije.

Te noći mačak nije mogao ugrabiti slaninu, ali je čuo miševe Slaninka i Brašnova i pokušao ih uloviti. Ali miševi su bili brži. Ujutru je Brko tukao mačka jer ga cele noći budio. Ovaj mu kaže da je lovio miševe i da mu skine cipele ako ne želi da ga budi. Kako ne bi mogao da ulovi slaninu, Brko je mačka vezao za kanap kako i bez cipela ne bi mogao do slanine.

Jedanaesta glava

Miš prorok, nakon što je psom Šarcem i mačkom Tošom otjerao medvjeda, zavukao se u mišju rupu i tamo ga je dočekala čitava porodica miševa. Kada im je ispričao da ima mačka koji ga štiti, miševi su odlučili imenovati ga za vojvodu. Miš prorok im je nakon toga govorio kako se najbolje čuvati od mačaka. Prva lekcija bila je da od mačaka treba bježati, drugo ga mačkama treba objesiti zvonce oko vrata kako bi ga čuli da dolazi, a onda su se trebali dogovoriti tko će to učiniti. Četvrto ih je naučio da nikada ne treba gubiti nadu, pa ni kada su vezani, a peto da su u strahu velike oči. Miš prorok je od ostalih miševa čuo da bi mačak Tošo mogao biti kod Brke. Odlučio je to otići provjeriti.

Dvanaesta glava

Miš prorok pronašao je mačka Tošu kod Brke. Prvo ga je odvezao kako bi mačak mogao ugrabiti slaninu: „mačak Tošo zaboravi na slobodu i baci se na slaninu kao… kao vuk na jagnje, kao vo na kupus, kao lav na magarca, kao Turčin na Beč, kao skakavci na Banat.“

Mačak je bio gladan jer ovih poslednjih dana skoro pa ništa nije jeo. Kada je bio sit, s mišem je pobegao iz Brkine kuće, ravno do kućice psa Šarova. Miševi su smatrali Miša proroka izuzetno hrabrim kad su ga videli kako jaše mačka. Brko je uskoro izletio iz kuće i krenuo prema njima s toljagom u ruci, jer je znao da je mačak Tošo jeo njegovu slaninu.

Trinaesta glava

Tošo i Šarov su stali bežati pred toljagom čiča-Brke. Skoče u visoku paprat, pa Brko projuri pored njih, misleći da su umakli putem. Čiča Brko je mislio da su se životinje sakrile u pećinu, istu onu u koju je pobjegao Kruškotres Kukuruzović, pa je i on ušao u nju. Od usnulog medveda, mislio je da su pas i mačak, pa ga raspalio toljagom. Medo se probudi i Brku se spusti srce u pete, pa pojuri prema izlazu iz pećine, a medved pojuri za njim.
Šarov i Tošo za to vreme krenuli su u neke nove pustolovine.

Četrnaesta glava

Šarov i Tošo stigli su do reke, blizu krčme gdje je čiča Trišo izgubio džak sa svojim mačkom. Prolazeći pored krčme, čuli su kako se krčmar i krčmarica svađaju oko Toše. Pas Žućo se naokolo hvalio da je baš on došao Toši glave, a čiča Trišin i dalje je tugovao za svojim mačkom. Zato se Tošo radostan odluči vratiti kući.

Kada su došli pred mlin, čuli su Žuću kako se hvali da je baš on jurio mačka Tošu sve do kraja svijeta i onda ga potjerao na granici svijeta i zalupio vrata za njim. Tošo dođe pred njega i nazove ga lažljivcem, a kada Žućo krene na njega, napadne ga Šarov i Žućo pobegne.
Kada je čiča Trišo vidio svog mačka, skočio je od radosti. Bilo je tu grljenja i ljubljenja i na kraju je napravio veliku gozbu mačku u slast.

Oproštajna glava

Prošle su godine, a čiča-Trišin mlin i dalje je bez prestanka mlio pšenicu i kukuruz. Čiči Triši kosa je već postala posve bijela, valjda od sveg tog brašna, a mačak Tošo i pas Šarov i dalje su se šetali oko vodenice i pazili na neznance i došljake. Pas Žućo više se nije usudio da im dolazi, zaobilazio je Tošnu kuću u širokom luku. Svake godine, na dan mačkova povratka, čiča Trišo i krčmar piju zajedno.

Analiza likova

Mačak Tošo – lukavi mačak koji najviše na svijetu voli slaninu, a kada je ukrade i pojede, uvek ima neko opravdanje i sve pokušava da ubedi da to nije uradio. Upravo to ga je dovelo u nevolje jer je njegovom gospodaru bilo dosta njegovih nepodopština i odlučio je da ga baci u reku. Ali mačak ima puno života i iz svake loše situacije izvukao se svojom domišljatošću. Kako bi preživio, čak je na stranu stavio i svoje rivalstvo sa miševima i psima. Mačak je zapravo bio dobar, samo je volio da stvari idu kako je zamislio. Volio je da upada u nevolje, da se penje na drveće i promatra ribe. Iako je volio ribe, bojao se vode pa ih nikada nije lovio. Voleo je i da lovi miševe, ali draže mu je bilo jesti slaninu, kobasice i slične delicije. Iako je bio zločest, mačak je volio svog gospodara, a kada je vidio kako zlih ljudi ima, zavolio ga je još i više. Na kraju se mačak pokazao i kao dobar. Iako svojeglav, ostao je prijatelj s psom Šarovom, ali večiti neprijatelj psu Žući.

Čiča-Triša – mlinar koji je na početku priče rešio da će utopiti svog mačka jer mu stalno krade slaninu. Ipak, volio je svog mačka i unatoč svemu, nije imao srca da ga baci u vir reke. Kako bi si olakšao posao, odlučio je malo popiti, ali nekoliko rakija pretvorilo se u pijančevanje sa krčmarom. Na kraju je izgubio džak sa svojim mačkom i bio je jako tužan zbog svega. Najpre ga je tražio, a onda jadan i odustao. Silno se razveselio kada mu se njegom mačak vratio – toliko da je napravio gozbu za sve. Nakon toga je svake godine slavio na taj dan s krčmarom. Čiča-Trišin je dobar čovek, pošten i marljiv, jedino što se nekada ljuti na svog mačka.

Pas Šarov – pas Šarov je pas ovčar koji je godinama čuvao stadom i čak se sedam puta borio s vukovima. Zato ga je njegov vlasnik stavio pred njivu da se bori i sa medvedom. Ali Šarov nije bio dovoljno jak, pa mu je medved pretio da će, nakon krušaka i pšenice pojesti i njega. Od te sudbine spasio ga je mačak Tošo. Iako su njih dvoje pas i mačka, stavili su na stranu svoje razlike i postali prijatelji. Zajedno su se borili za opstanak, a onda i nastavili svoje druženje. Na kraju je Šarov postao pas čiča Triše. Bio je on dobar pas, hrabar, ali ipak nije mogao da izađe na kraj s medvedom, kojeg se jedino bojao.

Miš prorok – miš koji je bio vrlo mudar i imao je sposobnost proricati budućnost, odnosno donositi dobra rešenja na probleme pred kojima se nađe. Bio je jako pametan, što je pomoglo mačku Toši da se izvuče iz džaka. Miša i Tošu sudbina je spojila kada je miš upao u njegov džak na vašaru. Nakon toga su sklopili pakt da ga mačak neće pojesti, nego će da sarađuju kako bi se izvukli iz džaka pre nego ih medved pojede. Miš je kasnije postao vojvoda drugim poljskim miševima jer je bio pametan i mogao je mnogo toga da ih nauči. Miševi su mu se divili što toliko hrabar ne samo da ima mačka za drugara, nego i što se usudi da ga jače. Kada su se rešili medveda, miše je ostao u svojoj vojvodini i tamo je učio svoj narod preživljavanju pored mačaka.

Pas Žućo – zli pas koji je celo vreme jurio mačka Tošu. Njih dvoje nisu se podnosili i stalno su jedno drugome radili spačke. Kada je Tošo nestao, Žućo se hvalio da ga je baš on poterao odatle i to sve do kraja sveta. Ali kada se mačak suočio s njim, odnosno kada ga je napao pas Šarov, Žućo je pobegao i od tada u širokom luku izbegavao mlin gde je živo Tošo.

Medved Kruškotres Kukuruzović – veliki strašni medved koji bi sijao strah gde god bi došao. Svaki se dan sa planine spuštao na njivu i najpre tresao kruške, a onda jeo žito. Onda bi pretio psu Šarovu da će, kada mu nestane krušaka i pšenice, pojesti i njega. Medveda su se svi bojali, ali kada su mu rekli da bi i on mogao da nastrada, pobegao je u špilju. Od umora je zaspao zimski san, sve dok ga Brko nije probudio. Onda je i njega najurio dalje od svoje špilje.

Beleške o piscu

Branko Ćopić je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili majka i deda.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihaću. Nakon toga krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.

Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život književnom radu.

Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvećena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.

U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.

Najveći broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete“.

Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.